Данас се обележава дан рођења Вука Караџића (рођен 6. новембра 1787. у Тршићу), нашег великог реформатора и сакупљача народног стваралаштва.
Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.
„Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко“. Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало да је то због духова и вештица. После смрти његове браће, његови родитељи су му дали име Вук да би то име отерало зле духове.
Самоук, али одрастајући уз оца који знао и уз гусле певао велики број јуначких песама, учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама народни, српски језик је потиснуо славеносрпски који је у то време био језик образованих људи и књижевности.
Подстакнут Копитаревим саветом да напише граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, Вук је успео да заврши своје дело држећи се начела: један глас, једно слово. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несавршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.
Исте године штампао је прву збирку народних песама под насловом „Мала простонародна славеносербска пјеснарица.“
Вук је имао бројне непријатеље и неистомишљенике, посебно из црквених кругова. Нису се слагали са Вуком да се најзначајније књиге могу писати језиком говедара и простог народа јер се тим језиком не могу исказати узвишене мисли у поезији или у Старом и Новом завету.
Вукова идеја је била да књиге треба да буду доступне свима и да народ не сме остати заостао и необразован. Захваљујући свом мукотрпном раду и сарадницима, доказао је да један народ треба један језик да има и да језик треба да уједињује, а не раздваја људе – какав је случај био са славеносрпским језиком.
У прилог том ставу, штампао је дела због којих су најзначајнији књижевници тог времена (Јакоб Грим, Пушкин) учили српски језик како би их читали у оригиналу: два издања Српског рјечника (1818. и 1852), који су права ризница живота, веровања и обичаја нашег народа кроз векове; „Српске народне пословице“, 1836; 1847 година је година незваничне победе Вукове реформе. Тада су штампана дела која убедљиво доказују да се и најтананије мисли могу исказати народним језиком:
- „Песме“, Бранко Радичевић,
- Вуков превод „Новог завјета“,
- „Горски вијенац, П. П. Његош и
- „Рат за српски језик и правопис“, Ђура Даничић.
Вук за живота није доживео победу своји идеја. Народни језик уведен је у књижевност и школе 1868, четири године након његове смрти.
Међутим, у Европи је био веома цењен: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука. Додељен му је Орден књаза Данила I.
Умро је у Бечу, 1864. године.
Његови посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
