У складу са упутством Министарства просвете први час посвећен је сећању на догађај из 2004. године.
Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.
Мартовски погрому су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале.
Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и других неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовније од 1999. године.
Процењује се да је више од 4,000 људи изгнани из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучени и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20,000 припадника КФОР-a, 3.000 припадника УНМИК -а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као ”серију акција”, затим као “организовану акцију” и “спонтану реакцију”.
И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
